Piše: Protojerej-stavrofor dr Velibor Džomić


Ni­je mo­rao Bu­do Si­mo­no­vić da pre­la­zi pre­ko br­da i do­lo­va i da ta­ba­na do No­ve Va­ro­ši ka­ko bi is­tra­ži­vao to „ču­do o se­stri” i nje­noj ulo­zi u ubi­stvu ro­đe­nog bra­ta. Mo­gao je da skok­ne do Re­či­na i is­tra­ži ulo­gu se­stre Mi­li­ća Re­dži­ća u nje­go­vom stra­da­nju. Ka­kvih sve te­ma ima po Cr­noj Go­ri, te­žih i tra­gič­ni­jih od Pu­rić­ki­ne, pa je simp­to­ma­tič­no što i to ni­su bi­le te­me za Bu­da Si­mo­no­vi­ća.
Bu­do Si­mo­no­vić ni­je kre­nuo ni tra­gom ču­ve­nog pro­te Mir­ka Si­mo­no­vi­ća, ugled­nog sve­šte­no­slu­ži­te­lja mo­rač­kog kra­ja po­sli­je Dru­gog svjet­skog ra­ta, ko­ji je 8. ma­ja 1950. go­di­ne iz­vi­je­stio Mi­tro­po­li­ju slje­de­će:
„U gro­blju kod Ma­na­sti­ra Mo­ra­če pri­je ne­ki dan ne­ko je slo­mio nad­grob­nu plo­ču na gro­bu po­čiv­šeg sve­šte­ni­ka An­dri­je Si­mo­no­vi­ća, u istom gro­blju je vr­še­na nu­žda (ne­či­sto­ća). Stvar sam pri­ja­vio Sre­skom na­rod­nom od­bo­ru u Ko­la­ši­nu i mo­lio ga da za ubu­du­će spri­je­či da­lje lo­mlje­nje i vr­še­nje ne­či­sto­će po gro­blju.”
Pro­ta Mir­ko Si­mo­no­vić (ina­če, ovaj pro­ta je kao nad­le­žni pa­roh ta­da­šnjeg uče­ni­ka Ri­sta Ra­do­vi­ća, a da­na­šnjeg mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, pre­po­ru­čio za upis u bo­go­slo­vi­ju) 1951. go­di­ne iz­vi­je­stio je Mi­tro­po­li­ju da su ne­po­zna­ta li­ca sru­ši­la nad­grob­ni spo­me­nik ser­da­ra Mi­ja­ta Re­dži­ća kod Cr­kve Sve­tog Di­mi­tri­ja u Ko­la­ši­nu. Po­seb­na je te­ma spa­lji­va­nje sred­njo­vje­kov­nih ru­ko­pi­snih knji­ga Ma­na­sti­ra Mo­ra­če. Ko je za­pa­lio mo­rač­ke knji­ge? Ili, pri­je to­ga, svje­do­če­nje o bra­to­u­bi­la­štvu i skr­na­vlje­nju Ma­na­sti­ra Mo­ra­če u vri­je­me Dru­gog svjet­skog ra­ta ko­je mi je, po bla­go­slo­vu mi­tro­po­li­ta Am­fi­lo­hi­ja, u pi­sa­noj for­mi pred smrt dao div­ni pro­to­je­rej-sta­vro­for Mi­le­ta Si­mo­no­vić iz Ame­ri­ke. Bi­blij­ska, gol­got­ska, mu­če­nič­ka isto­ri­ja na­šeg na­ro­da, ali do­sad „sto ko­na­ka” da­le­ko od Bu­da Si­mo­no­vi­ća.
Mo­gao bih da­ni­ma i mje­se­ci­ma da na­vo­dim pri­mje­re tih zlo­či­na i raz­ne slu­ča­je­ve bra­to­u­bi­la­štva. Ali, ni­sam imao ilu­zi­ju da će Bu­do Si­mo­no­vić bi­lo šta du­blje shva­ti­ti o su­šti­ni na­šeg stra­da­nja od ono­ga što sam to­kom ove ras­pra­ve na­pi­sao. Da ne ide­mo da­lje od da­na­šnje Cr­ne Go­re, ko­ja je po­kri­ve­na le­gal­nim i ne­le­gal­nim vi­deo-nad­zo­rom, u ko­joj dje­lu­ju raz­li­či­te bez­bjed­no­sne slu­žbe, po­sto­je fo­ren­zič­ki cen­tri, is­tra­žni or­ga­ni. U tim i ta­kvim uslo­vi­ma de­se­ti­ne i de­se­ti­ne ubi­sta­va, od ko­jih je naj­po­zna­ti­je i naj­kr­va­vi­je ubi­stvo Du­ška Jo­va­no­vi­ća, ni­je ra­svi­je­tlje­no. Svje­stan sam to­ga da se zlo­či­ni u sva­kom de­ta­lju ne mo­gu ra­svi­je­tli­ti po­sli­je sko­ro 80 go­di­na!
Po­seb­na je pri­ča Si­mo­no­vi­će­vo ne­pri­hva­ta­nje ar­gu­men­ta­ci­je i ola­ko kva­li­fi­ko­va­nje, što me sa­mo na­vo­di na za­klju­čak da je, na­ža­lost, imao ne­ki lič­ni, me­ni još uvi­jek ne­po­zna­ti, raz­log u ovom slu­ča­ju. Sti­čem uti­sak da je Si­mo­no­vić go­di­na­ma pre­žao ne bi li me u ka­kvoj ri­je­či uhva­tio. I, za­i­sta, od svih mo­jih knji­ga, autor­skih tek­sto­va i iz­ja­va ko­je su ob­ja­vlji­va­ne u ra­znim me­di­ji­ma, Si­mo­no­vić je na­šao sa­mo jed­nu re­če­ni­cu u te­le­vi­zij­skoj emi­si­ji kod Mi­lo­mi­ra Ma­ri­ća. Ne­ma me­ni ve­će po­hva­le od tog sa­zna­nja. Sa te stra­ne, ve­o­ma sam za­do­vo­ljan što je ova ras­pra­va po­ka­za­la tu isti­nu.
Ta­ko­đe, za­do­vo­ljan sam i zbog to­ga što je Bu­do Si­mo­no­vić ne­svje­sno po­kre­nuo pri­ču o zlo­či­ni­ma ko­mu­ni­sta nad na­šim na­ro­dom. Otvo­re­na je Pan­do­ri­na ku­ti­ja. Onaj ko­me je naj­vi­še od­go­va­ra­lo da se o to­me ću­ti pre­sud­no je do­pri­nio da se o toj na­šoj bol­noj te­mi na ova­kav na­čin pro­go­vo­ri. I na to­me hva­la Bu­du Si­mo­no­vi­ću.
Ni­je ne­po­zna­to da ne bje­žim od po­le­mi­ke. Ču­di me sa­mo što se u to­li­ko na­sta­va­ka Si­mo­no­vić tru­dio da po­dig­ne ni­vo ove po­le­mi­ke u svo­jim tek­sto­vi­ma, ali mu to, na­ža­lost, ni­je po­šlo za pe­rom. Emo­ci­je su, oči­gled­no, bi­le pre­ja­ke. Zbog to­ga mo­lim či­ta­o­ce „Da­na” za ra­zu­mi­je­va­nje. Na­ža­lost, ne­mo­gu­će je bi­lo, i po­red mo­je do­bre vo­lje, da od­bra­nim Bu­da Si­mo­no­vi­ća od nje­ga sa­mo­ga. Ili, tač­ni­je, od nje­go­vih pre­ja­kih emo­ci­ja i ve­za­no­sti za ne­pre­zu­ve­ni ko­mu­ni­zam.
Ru­ku na sr­ce, ni­sam vi­dio i ne vi­dim ni­je­dan raz­log što je Si­mo­no­vić u ovoj ras­pra­vi pro­vo­ci­rao pra­vo­slav­ne vjer­ni­ke ko­ji­ma je kao ate­i­sta pri­zi­vao ve­li­ko­ga Bo­ga u po­moć „ako vje­ru­ju ili lju­be ru­ku ova­kvom bo­go­slu­ži­te­lju”. Ne zna Bu­do Si­mo­no­vić da se ru­ka lju­bi beč­kim da­ma­ma i pa­ri­skim fraj­la­ma, a da se od pra­vo­slav­nog sve­šte­ni­ka uzi­ma bla­go­slov. Da li to zna­či da Bu­do Si­mo­no­vić pra­vo­slav­nim vjer­ni­ci­ma u ove bla­ge, bo­žić­ne da­ne ša­lje po­ru­ku da im ni­je po­tre­ban bla­go­slov i da vi­še ni­ka­ko i ni­po­što ne idu u cr­kve u ko­ji­ma slu­ži sve­šte­nik Ve­li­bor Džo­mić? E, pa ni to stvar­no ni­je tre­ba­lo Bu­du Si­mo­no­vi­ću!
Sklon sam da vje­ru­jem da se Bu­do Si­mo­no­vić ša­lio kad je na­pi­sao da se „istin­ski pla­ši” lju­di po­put me­ne – „sa ma­štom, po­go­to­vu ako se kri­ju u sve­šte­nič­koj odo­ri, jer ni­je si­gu­ran da tu `maš­tu` ne bi i otje­lo­tvo­ri­li da ih za­pad­ne”. Ne­ka se ne pla­ši Bu­do! Ali, tre­ba­lo bi da zna da sve­šte­ni­ci ne no­se „odo­re”, ne­go man­ti­je i ode­žde. Ka­ko je utvr­dio da se Ve­li­bor Džo­mić „kri­je u sve­šte­nič­koj odo­ri” – ni­ka­ko mi ni­je ja­sno. Mo­gao je Bu­do sve to da na­pi­še, jer je znao da ni­je tač­no i da ću kao sve­šte­nik opro­sti­ti.
Ured­ni­štvo „Da­na” je po­ka­za­lo ve­li­ko str­plje­nje u ovoj po­le­mi­ci ko­ja je tra­ja­la či­tav mje­sec da­na. I na to­me za­hva­lju­jem ured­ni­štvu. Ni­je mi po­zna­to da je ne­ko to­li­ko du­go po­le­mi­sao u Cr­noj Go­ri. Ru­ku na sr­ce, ne bih ni od­go­va­rao Bu­du Si­mo­no­vi­ću da ga ne po­zna­jem.
KRAJ
Ured­ni­štvo „Da­na”
ovim pri­lo­gom
za­klju­ču­je po­le­mi­ku